Resital Aleksandra Sinčuka, 16. V 2021.
Pijanisti iz Rusije koji su usled niza različitih okolnosti živeli i radili u Srbiji ‒ možda bi to mogla da bude i tema neke monografije, a najnoviji slučaj takve vrste jeste mladi umetnik Aleksandar Sinčuk. Klavir je završio na Moskovskom konzervatorijumu u klasi Valerija Pjasetskog, a ovdašnjoj sredini već je poznat kao istaknuti pijanista i pedagog na Fakultetu muzičke umetnosti u Boogradu. U velikoj sali Kolarčeve zadužbine predstavio se sa dva ciklusa: Duhovna muzika za klavir Svetislava Božića i Etide opus 10 Frederika Šopena.
Božićev ciklus sastavljen je od stavova koji nose nazive delova Pravoslavne liturgije. Ipak, pogrešno bi bilo verovati da su u pitanju instrumentalne horske deonice ili da su kompozicije inspirisane nekom od pojačkih tradicija. Naslovi su samo asocijacije, a zapravo, kompozitor je slušaocima ponudio niz stilskih vežbi inspirisanih Musorgskim, Rahmanjinovim, Debisijem i uopšte, stilskim idiomima koji su se negovali na prelazu između XX i XXI veka. U tom smislu, Božićeve kompozicije ne donose ništa novo, ali se mora priznati da su napisane u pijanističkom maniru i da bi za izvođača mogle da predstavljaju izazov. Sinčuk je svojom interpretacijom pokazao da ovi komadi poseduju logično izvajane forme, a ono što impresionira jeste zavidan nivo oslikavanja karaktera. Na nivou ciklusa, on je uspeo da ostvari logičnu celinu u okviru koje nije dolazilo do rasplinjavanja, već naprotiv, čini se da je prodro u dubinu narativnog toka koji je sa jedne strane bio već tu, u samoj partituri, a sa druge strane pijanista je izvesna značenja i sam učitavao. Kod Sinčuka impresionira lakoća pokreta koja deluje gotovo nestvarno i kroz koju je ovaj pijanista uspeo da postavi složenu artikulacionu mrežu. Udružena sa ritmičkim figurama i mnogobrojnim pasažima u brzim stavovima, lepo izvajanim melodijama laganih komada ili kompaktno izvedenim akordskim blokovima u pojedinim momentima, celokupna ova strukturna građevina u tolikoj meri je bila sugestivna, da su slušaoci na živ način mogli da prate naraciju koju muzički tok nudi i ujedno, da iščitavaju raznovrsne kodove za koje se više nije znalo da li potiču od kompozitora, izvođača ili je u pitanju sugestija samog slušaoca. Razlika između dobrog i lošeg izvođenja između ostalog, leži u tome što vešt izvođač uspeva da u jednu silu ujedini sve tri intencije i tada zapravo slušaoci stiču utisak koji je teško objasniti rečima, a tiče se onoga što bismo mogli da nazovemo dobro ostvarenom celinom. Retki su takvi umetnici, a Aleksandar Sinčuk je jedan od njih.
Izvođenjem Etida iz opusa 10 Frederika Šopena, Aleksandar Sinčuk je pokazao sve svoje ogromne pijanističke i umetničke potencijale. Ruska škola očitavala se u jasno artikulisanom snažnom zvuku, naravno, bez trunke primene sile ili veštačkih dodataka u vidu nepotrebnih ukrasa i efekata koji bi trebalo da impresioniraju publiku. Ovom pijanisti to jednostavno nije bilo potrebno, jer uprkos mirnom stavu za klavijaturom, iz njegovog unutrašnjeg bića izbija divlja energija kojom je interpretirao neke od virtuoznih etida − uzmimo za primer etide broj 5 u Ges duru, broj 7 u C duru, broj 10 u As duru i naravno, broj 12 u c molu ili Revolucionarnu. Ono po čemu je Šopen karakterističan jesu brzi akordski pasaži poput onih u etidi broj 1 u C duru ili hromatski u etidi broj 2 u a molu, izvedeni sa već pomenutom nestvarno ostvarenom lakoćom, kao i sa dobro istaknutim melodijskim glasovima, ritmički i metrički precizno. Efekat koji je proizilazio iz izvođenja pojedinačnih etida delovao je prirodno, pa je i cela interpretacija estetski ostvarena na zavidnom nivou, uz vođenje računa o trajanju alikvota završnih akorada držanih pod pedalom. Ceo taj zanos o kome se naglašeno govori u ovom tekstu, zamenjen je strpljivim i mirnim vajanjem lirskih melodija sporih etida, kao što su one broj 3 u E duru ili broj 6 u es molu. U ovoj poslednjoj, Sinčuk je od hromatskih pokreta pratnje uspeo da izgradi zasebnu melodijsku strukturu koja je prema vodećoj melodiji gradila kontrapunkt, pa je tako sentimentalizovana lirika ovog komada delovala sugestivno.
Mnogo reči hvale izgovoreno je u vezi sa interpretacijom Aleksandra Sinčuka, ali zaista, posle sjajnog resitala u Kolarčevoj zadužbini, mora se reći da njegov nastup predstavlja pravo osveženje za ovdašnju muzičku scenu. Iza ovog umetnika još uvek stoji robustnost, energičnost i mladalački polet, koji je ipak bivao ukroćen u nešto što bismo mogli da nazovemo zdravim pristupom interpretaciji. Zaista će zanimljivo biti pratiti njegovu dalju karijeru, a već negde i može da se nasluti da bi i u zrelijim godinama Sinčuk mogao da postigne i još mnogo više. Pisac ovih redova, svakako će sa velikom pažnjom pratiti buduće nastupe mladog ruskog umetnika.